Једино што је Емилија наследила од своје баке по оцу било је име. Дуго га није волела. Онда је почела да запажа да се људима њено име допада. У овом поднебљу није исувише често. Скреће пажњу на личност. Даје на озбиљности. Привлачи али и одржава дистанцу. Даје личности која га носи неку отмену ноту. Жена која о којој пишем на диван начин носи га и данас.

Почетком шездесетих година прошлог века Емилија је живела на Дорћолу. То је стари крај Београда. Део града у коме су се тада још сви становници међусубно познавали. Уопште није била реткост да се једни другима јављају поздравом. То је било време када су старе улице прекривене калдрмом, оном крупном турском, добијале асфалтне кошуљице и деца су могла да коначно одморе своја колена и лактове од краста и убоја које су зарадила покушавајући да возе бицикле и котураљке по њима. То је било време када је Ђачко купатило на Дунаву са својим дереглијама пуним лубеница, почело да уступа место кеју, а аутомобили све више запоседају тротоаре. То је било време када су кровови на зградама били час црни час бели, у зависности да ли ради ливница или гипсара. То је било време за које је Златко Голубовић певао “… Дорћол је опор и груб…”. За остале београђане, Дорћол је био на, не баш добром гласу због тврдих момака лаких на песницама. За остале београђанке, Дорћол је одисао романтиком меких срца оних тврдих момака. За Емилију, Дорћол је био природно окружење предусретљивих комшија и комшиница. А имала је и своја два лична дорћолца. Мужа и синчића. Због њих је сваког радног дана журила кући после посла на заједнички ручак, који је наравно, она скувала претходне вечери.

Остали дорћолци који би се затекли на њеном путу од аутобуса до куће, случајно или намерно, помно су пратили шта има данас ново код Емилије, и да ли је све старо на свом месту. Да ли високе потпетице звецкају у истом ритму. Да ли сукња шанел дужине шушка на исти начин. Дискретна шминка и лепа фризура су се подразумевали. Да ли у њеној близини лелуја заносни мирис шанела пет, или се данас определила за неки други. Толико значајних питања. Да ли су њене очи и данас онако дубоко зелене. Када би им отпоздравила и, у пролазу, са понеким разменила неколико љубазних речи, срце би им било на месту. Ова црнка баш уме са дорћолцима.

Емилија је знала и са дорћолкама. То су углавном биле домаћице и са њима је радо размењивала рецепте за колаче и пелцере за цвеће у саксијама. Састајале су се у заједничком дворишту предње и дворишне зграде. Не сумњам да су њихови разговори обухватали и методе васлитања деце и лечење дечијих болести. Нити да је било разговора у поверењу типа шу-шу. Комшинице су је углавном звале једном подваријантом њеног имена Емица. Тиме је губила на озбиљности, али је зато добијала на присности. Све је постајало једноставније и непосредније.

Емилија је знала и са дорћолчићима. Имала је једног таквог и обасипала га је љубављу. Овај је то подразумевао и као сваки јединац обилнo   злоупотребљавао. И за његове другове и другарице је увек било укусних колача код тета Емице. Таленат за прављење торти, колача и осталих слаткиша наследила је од своје маме и по томе је чувена у Банетовом друштву. Касније када је Бане одрастао неки нови клинци преносили су истину о Емилијиним вештинама као народно предање: са колена на колено.

Гајење цвећа Емилији је увек ишло од руке. Још док научницима није падало на памет да у експерименталне баште пуштају музику, она је свом цвећу певушила, миловала му листове. Да не говорим о редовном мењању земље и заливању минералном водом. Имала је неке специјалне трикове које није била спремна да подели са комшиницама. Један од таквих био је и заливање водом у којој је растворен аспирин. Онда нешто што је називала генетским инжењерингом: када између две плаве јапанске љубичице стави белу ова ускоро постане бело-плава шатирана. У сваком случају цвеће јој је узвраћало љубав. Није било могуће проћи поред њене куће, а да се не примете разнобојни слапови прекрасних цветова.