Emilijin odnos prema kućnim ljubimcima je posebna priča. Bez obzira da li su u pitanju četvoronožna mjaukala ili krilati cvrkavci ili kreštavci to su bile “mamine bebe” i “mama ih je sebi rodila”. Dugo godina je gajila samo ptičice a onda se jednog dana sprijateljila sa jednom macom. Bila je crno-bela i čekala je prinove. Emilija se starala da maca bude uvek sita. Ljubav među njima je cvetala, a onda je jednog dana maca nestala. Pojavila se nekoliko dana kasnije bez velikog stomaka i veoma gladna. Gde li je mogla da sakrije svoje bebe? Kakve li su boje? Koliko ih ima? Kada će da ih pokaže? Znatiželja je rasla. Počela je da primenjuje sve moguće metode ubeđivanja nebi li je privolela da ih pokaže. Kada god bi je hranila tepala bi joj i moljakala je. Napokon se među njima stvorio neki fluid i maca se smilovala posle nekoliko nedelja i rešila da joj ukaže svoje poverenje. Vodila je Emiliju, korak po korak, stalno se okrećući da proveri da li je njena dvonoga prijateljica sledi. Kada su prošle kroz zgradu i ušle u zadnje dvorište imale su šta da vide. Iza odškrinutih vrata jedne šupe virilo je nekoliko raznobojnih dlakavih pufnica sa krupnim okicama. Pošto su dobili odobrenje svi su se brzo okupili oko svoje mame koja je sva ponosna pozirala Emiliji. Ova se u oduševljenju sagnula i pokušala da uhvati neko mače. Odmah su se raspršili na sve strane. Ipak, na kraju je njen plen bio jedan tigrasto zeleni sa belom njuškicom i grudima. Izmazila ga je, izmilovala, a zatim odnela do činije i umočila mu njuškicu u mleko. Mališi je ovo bilo prvi puta da se napapio koliko on hoće, a da to bude bez konkurencije. I, ko kaže da ne postoji ljubav na prvi pogled? U stvari to je bio samo početak.

Uskoro je Emilijin sin, koji je uveliko služio vojni rok daleko od kuće, počeo da prima redovne pismene izveštaje tipa: …Bane, kakva njuškica… a tek nosić, vlažan i topao… Da vidiš kako me zove ispred vrata da mu dam mleka… Bane, šteta što nisi video kada mi je doneo svog prvog miša… Bane, svaki dan me čeka ispred kuće kada se vraćam sa posla… Bane baš i nije imao nekog afiniteta prema mačkovima ali, iz pristojnosti, nije pitao svoju mamu da li je onaj prvi macanov ulovljeni miš bio ukusan. Ipak, kada se vratio iz vojske, njih dvojica su uspostavili vrlo specifičan odnos. Macan je po hitnom postupku dobio ime – Mudi. Pošto se nije bunio ostalo mu je do kraja svih njegovih devet mačijih života. Sretali su se, uglavnom, u ranim jutarnjim satima u dvorištu odakle su zajedno dolazili kući. Tada bi se na vratima stana na volšeban način stvarala Emilija i postarala se da njeni mačkovi ne ostanu gladni. Hteo ili ne Bane je definitivno morao da prizna da je porodica dobila još jednog člana. Istakao je belu zastavu i proglasio Mudija bratom po materi. I Sava, Emilijin muž a Banetov otac, ga je voleo, ali je bio uzdržaniji. Samo bi im prokomentarisao: Vi ste šašavi! Mačkama se ne prže jaja za jelo.

Vreme je prolazilo. Mudi još nije stigao da sazri do kraja, Bane još nije registrovao sve promene koje su se dogodile u ovom lepom gradu za vreme njegovog izbivanja, a došlo je vreme za selidbu. Sava i Emilija su odlučili da porodica život nastavi u jednom drugom delu grada, gde su ih čekali bolji uslovi stanovanja. Događaji su počeli brzo da se odvijaju. Saloni nameštaja. Padanje s nogu. Pakovanje. Nervoza. Kamion. Utovar. Istovar. I porodica ostade bez Mudija. On je bio dorćolac i tih dana je na Dorćolu bilo, izgleda, nekih važnijih događaja na kojima je njegovo prisustvo bilo neophodno pa nije ispratio svoju Emiliju. Ili, možda i mačkovi-dorćolci znaju da puste ponekad suzu, a to baš i nije neki prizor za gledanje. I ovo je tek bio početak. Sedam dana kasnije Emilija i Sava su se vraćali sa Dorćola gde su došli da se zvanično oproste od starih komšija i prevezu preostale saksije sa cvećem. Kada su ušli u auto, kroz otvoren prozor uskočio je Mudi pravo Emiliji u krilo. Ne sećam se tačno, ko je celim putem mjaukao, a ko puštao suze radosnice, ali je, po Savinim rečima, bilo baš dirljivo. I ko kaže da ne postoji ljubav na prvi pogled?

Ustvari, Mudi je onih sedam dana upotrebio da se pozdravi sa mamom, braćom, sestrama, i svim onim prelepim dorćolkama koje je bio primoran da napusti zbog svoje odluke da otpočne novi život. A čekala ga je neizvesnost prepuna pustolovina. Trebalo mu je godinu dana da se izbori za odgovarajući status. To je platio ranama junačkim. Uši su mu dobile resice. Ili su više ličile na froncle. Ali, isplatilo se. Mačkovi su počeli da zaziru od njega. a macama se dopadao taj zelenobeli dorćolac sa neustrašivim srcem mladog sokola. Često su dolazile Emiliji na vrata da ga traže. Godinama posle Mudijevog nestanka u tom kraju grada su se šunjali lepi zelenobeli mačkovi. Nekako, imam utisak da Emilija i Sava onoga dana i nisu svratili na Dorćol, Mudi bi našao načina da je pronađe. Beograd i nije neki veliki grad. A i, ko kaže da ne postoji ljubav na prvi pogled.