Jedino što je Emilija nasledila od svoje bake po ocu bilo je ime. Dugo ga nije volela. Onda je počela da zapaža da se ljudima njeno ime dopada. U ovom podneblju nije isuviše često. Skreće pažnju na ličnost. Daje na ozbiljnosti. Privlači ali i održava distancu. Daje ličnosti koja ga nosi neku otmenu notu. Žena koja o kojoj pišem na divan način nosi ga i danas.
Početkom šezdesetih godina prošlog veka Emilija je živela na Dorćolu. To je stari kraj Beograda. Deo grada u kome su se tada još svi stanovnici međusubno poznavali. Uopšte nije bila retkost da se jedni drugima javljaju pozdravom. To je bilo vreme kada su stare ulice prekrivene kaldrmom, onom krupnom turskom, dobijale asfaltne košuljice i deca su mogla da konačno odmore svoja kolena i laktove od krasta i uboja koje su zaradila pokušavajući da voze bicikle i koturaljke po njima. To je bilo vreme kada je Đačko kupatilo na Dunavu sa svojim dereglijama punim lubenica, počelo da ustupa mesto keju, a automobili sve više zaposedaju trotoare. To je bilo vreme kada su krovovi na zgradama bili čas crni čas beli, u zavisnosti da li radi livnica ili gipsara. To je bilo vreme za koje je Zlatko Golubović pevao “… Dorćol je opor i grub…”. Za ostale beograđane, Dorćol je bio na, ne baš dobrom glasu zbog tvrdih momaka lakih na pesnicama. Za ostale beograđanke, Dorćol je odisao romantikom mekih srca onih tvrdih momaka. Za Emiliju, Dorćol je bio prirodno okruženje predusretljivih komšija i komšinica. A imala je i svoja dva lična dorćolca. Muža i sinčića. Zbog njih je svakog radnog dana žurila kući posle posla na zajednički ručak, koji je naravno, ona skuvala prethodne večeri.
Ostali dorćolci koji bi se zatekli na njenom putu od autobusa do kuće, slučajno ili namerno, pomno su pratili šta ima danas novo kod Emilije, i da li je sve staro na svom mestu. Da li visoke potpetice zveckaju u istom ritmu. Da li suknja šanel dužine šuška na isti način. Diskretna šminka i lepa frizura su se podrazumevali. Da li u njenoj blizini leluja zanosni miris šanela pet, ili se danas opredelila za neki drugi. Toliko značajnih pitanja. Da li su njene oči i danas onako duboko zelene. Kada bi im otpozdravila i, u prolazu, sa ponekim razmenila nekoliko ljubaznih reči, srce bi im bilo na mestu. Ova crnka baš ume sa dorćolcima.
Emilija je znala i sa dorćolkama. To su uglavnom bile domaćice i sa njima je rado razmenjivala recepte za kolače i pelcere za cveće u saksijama.
Sastajale su se u zajedničkom dvorištu prednje i dvorišne zgrade. Ne sumnjam da su njihovi razgovori obuhvatali i metode vaspitanja dece i lečenje dečijih bolesti. Niti da je bilo razgovora u poverenju tipa šu-šu. Komšinice su je uglavnom zvale jednom podvarijantom njenog imena Emica. Time je gubila na ozbiljnosti, ali je zato dobijala na prisnosti. Sve je postajalo jednostavnije i neposrednije.
Emilija je znala i sa dorćolčićima. Imala je jednog takvog i obasipala ga je ljubavlju. Ovaj je to podrazumevao i kao svaki jedinac obilno zloupotrebljavao. I za njegove drugove i drugarice je uvek bilo ukusnih kolača kod teta Emice. Talenat za pravljenje torti, kolača i ostalih slatkiša nasledila je od svoje mame i po tome je čuvena u Banetovom društvu. Kasnije kada je Bane odrastao neki novi klinci prenosili su istinu o Emilijinim veštinama kao narodno predanje: sa kolena na koleno.
Gajenje cveća Emiliji je uvek išlo od ruke. Još dok naučnicima nije padalo na pamet da u eksperimentalne bašte puštaju muziku, ona je svom cveću pevušila, milovala mu listove. Da ne govorim o redovnom menjanju zemlje i zalivanju mineralnom vodom. Imala je neke specijalne trikove koje nije bila spremna da podeli sa komšinicama. Jedan od takvih bio je i zalivanje vodom u kojoj je rastvoren aspirin. Onda nešto što je nazivala genetskim inženjeringom: kada između dve plave japanske ljubičice stavi belu ova uskoro postane beloplava šatirana. U svakom slučaju cveće joj je uzvraćalo ljubav. Nije bilo moguće proći pored njene kuće, a da se ne primete raznobojni slapovi prekrasnih cvetova.